Žene, nasilje i rat

Writed by: Nikoliċ Jelena

                            U ratu pored velikih razaranja na vidljivim predmetima, još veća i teža su ona među ljudima, koja tek pojedinci i tek

postepeno počinju da sagledavaju i shvataju.

Ivo Andrić („Razaranja“)

U ratu ne postoje neki precizni obrasci po kojima se nasilje odigrava, rat predstavlja dominaciju slučaja nas pravilom. Rat predstavlja razaranje obrasca, onog obrasca, gde obični ljudi grade svoj svakodnevni život. Istorija beleži priče o pobedama i porazima, herojskim borbama i herojima koji su obično muškarci. Žene u ratu su pasivne žrtve, one ne nose oružje, nisu obučene za odbranu, i veoma često ih ne štite „njihovi“ muškarci. Veoma mali broj žena, u ovakvim slučajevima uspeva da se digne do subjektiviteta. Nasilje postoji kako u ratu, tako i u miru. Iako različiti oblici nasilja postoje i u svakodnevnom životu, nasilje u ratu utiče na ljude na jedan drastičan način. Rat utiče na živote žena na jedan drugačiji način, nego na živote muškaraca, „žene su žrtve nasilja van borbene linije u svim formama ratovanja (…) one su žrtve u međunarodnim i građanskim ratovima“[1]. Ratom izazvano osvajanje, se dešava ljudima koji se od pobednika razlikuju po svojoj rasi, nacionalnosti ili po svojoj plemenskoj pripadnosti.

Nasilje nije racionalno ponašanje, nasilje pustoši i uništava sve ono na šta se obruši, nasilje oduzima oblik i smisao. Ideja nasilje, prema mišljenju Žan Lik Nansija, je da ono ne želi da bude prihvaćeno, ono „nastoji da bude neprihvatljivo i nemoguće nekom zajedničkom prostoru“[2]. Nasilje svoje zadovoljstvo ne pronalazi u igri, odbojno je prema svakoj vrsti uređenosti. „Nasilnik želi da ispljune svoju silovitost, i mora kroz to da ispljune celog sebe (…) u tom svom činu on mora da izbaci sve što ima u sebi, postajući samo  slepa sila koja udara, lomi, muči do otupelosti“[3]. Istina onda kada je nasilna biva istog trenutka uništena, ona se tada ispoljava kao „istina pesnice, oružja, zadrte gluposti (…) Nasilje je uvek prekoračivanje znakova“[4].

Suočavanje sa nasiljem u ratu, za žene predstavlja jedno mučno suočavanje sa surovom stvarnošću. Kod velikog broja žena, nasilje koje su doživele u ratu, bilo je potisnuto teškoćama života u izbeglištvu i brizi za članove porodice, koji su ostali na ratom zahvaćenom području. „Žena se često smatra kulturnim simbolima, kolektiva, njegovih granica, nositeljicama časti kolektiviteta i onima koje kulturu reproduciraju međugeneracijski“[5]. Lik žene, često majke u mnogim kulturama simbolizuje duh kolektivne svesti, npr. Majka Rusija, „La Petrie“, žena koja rađa je simbol Francuske revolucije.

Društvo i njegova kultura doneli su nam razna takmičenja, u kojima se proglašavaju najlepše devojke sveta, međutim jedno od najneobičnijih takmičenja ove vrste je Miss Landmine[6]. U ovom takmičenju lepote, pojavljuju se devojke kojima nedostaje neki deo tela, koji je stradao od postavljenih mina tokom građanskog rata koji bukti već godina u siromašnim zemljama Trećeg sveta. Možda se sav užas i sva nepodnošljivost nasilja, može pročitati upravo na licima ovih lepih devojaka, koje istovremeno zrače lepotom, šarmom i ljupkošću, a sa druge strane kriju u sebi sav užas nasilja, jer one ipak ne mogu da sakriju nedostatak nekog svog dela tela, ruke, ili noge, koju je donela mina.[7] Nasilje je uvek isto. Žrtve se menjaju, množe, ali nasilje traje i raste. O nasilju treba govoriti, ne da bi ga veličali na taj način, već da bi ga izvukli na svetlost, jer nasilje je zavučeno u polumraku, u nevidljivom. Nasilje se skriva, dok ne nađe pogodan trenutak kada će se pojaviti, i uvek iznova traži nove razloge sa kojima sebe opravdava. Žrtvi su uvek na početku otete reči, žrtva ostaje nema, a nasilje nastavlja da traga, za oduzimanjem i ostalih reči, kako bi ostalo u tami. Dakle, svaki govor o nasilju, zapravo predstavlja ujedno i našu borbu protiv istog.

Ove mlade devojke, kao i mnoge žene u ratnim područjima, nisu ništa krive, one su nevine žrtve nasilja, jer žive u zemlji u kojoj bukti građanski rat i samo zato što su se našle, na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Šta su one bilo kome uradile, šta su one skrivile da budu tako surovo kažnjene? Upravo u tome je sav očaj i sva beznadežnost nasilja, koje najčešće pogađa nevine ljude majke,decu i starce. Ali, pogledajmo izraze lica ovih devojaka…Taj izraz nasmejanosti i ljupkosti, taj izraz odlučnosti i prkosa, koji se vidi u njihovim očima, i pored ozbiljnog hendikepa, uverava nas da su one, ipak pobednice svih strahota i nasilja.

U ratu muškarci nastavljaju da rade ono što su radili i u mirnim vremenima, ali ne razumnije, uz manje selekcije. Mišljenje da je žena kao nosilac identiteta kolektiva, dovelo je do shvatanja, da je žena nositeljka časti zajednice. Nansi spominje jedno mitsko područje koje je svima dobro poznato i „ u kojem se silovanje ističe kao opravdani gnev u afirmisanju nacionalnog“[8]. Gledajući istorijski, muškarci su uvek silovali i na različite načine zloupotrebljavali žene, bilo da se radi o ratu ili miru. Silovanje se oduvek smatralo jedim nesrećnim, ali neizbežnim nusproduktom rata. Seksualno značenje silovanja je vrlo marginalno, ono se koristi za ostvarivanje ciljeva koji nemaju ničeg zajedničkog sa seksualnošću. Mit o muškarcu kao zaštitniku, koji se u većini ratova aktivira, predstavlja mit, a silovanje žene povlači za sobom priču, da njen muškarac nije bio u stanju da je zaštiti. Zločin koji je učinjen nad ženskim telom, postaje zločin prema muškarčevoj imovini,  „muškarci tradicionalno doživljavaju silovanje svojih žena kao deo sopstvenog poraza“[9].

Laž je zastupljena kako bi skrivala nasilje, ona nas zaslepljuje, i otvara put za delanje nasilja. Nasilje i laž se uvek pojavljuju zajedno, pojavljuju se zajedno, jer jedno drugo u stvari skrivaju. Nasilje priželjkuje odgovor, tako da se nasilje i odgovor na nasilje hrane istom hranom. Kako odgovoriti nasilju? Odgovor nasilju su snažne reči, koje će osvetliti laž nasilja, i pozvati na dobrotu pred zlom. Nansi objašnjava, kako se nasilje uvek uobličava u sliku, i slika je ono što istupa ispred nasilja i što samo sebe ovlašćuje. Nasilnik želi da vidi trag koji je ostavio na ono na šta se obrušio, on želi da vidi prolivenu krv. Svaka takva slika se nalazi na granici okrutnosti, svaka slika nasilja se graniči sa lokvom krvi, pa čak i onda kada se prolivena krv ne vidi.

U ratu, dolazi do primene različitih oblika fizičkog i psihičkog nasilja, kako prema onima koji u tom ratu učestvuju, tako i prema civilima, posebno ženama i deci. Koriste se različiti metodi, uz pomoć kojih se podstiče nacionalna i verska netrpeljivost. U takvim okolnostima, žene su te koje su najviše izložene različitim oblicima nasilja. Mlade devojke koje su se pojavile na takmičenju za Mis Landmine daju nam nadu, da negde ipak postoji jedan bolji život, koji će doneti upravo tim mladim ženama nadu i optimizam, koji niko ne može da im oduzme. U ratu ne postoje pravila, krše se sve moralne norme, a silovanje žena predstavlja najbrutalniji čin nasilja. Na kraju možemo reći, da je došao trenutak, kad nasilje mora već jednom prestane, da bi se dala prilika svim narodima da žive u miru i blagostanju.

Literatura:

http://miss-landmine.org/cambodia/index.php/manifesto.html   od 14.11.2009.

Nansi,Žan - Lik Abas Kjarostami – Očiglednost filma, Institut za film, Beograd, 2005.

Nikolić-Ristanović Vesna, Nataša Mrvić-Petrović, Slobodanka Konstantinović-Vilić, Ivana Stevanović, Žene, nasilje i rat, Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, 1995.

Yuval – Davis Nira, Rod i nacija, Ženska infoteka, Zagreb, 2004.